Chapter three

kiosk-1366372_1920

Danas nije sva svoja, ali to je redovno stanje (deluje uzrujano).

Prepoznaje on to po njenom hodu: ne zastajkuje, ne okleva i ne obilazi barice na trotoaru, svaki mišić joj poigrava pod tesnom cinober majicom, dok se vojničkim cokulama (iz samo njoj znanih razloga) nemilosrdno iskaljuje po izlokanom asfaltu ‒ šljapka i prska nasumice (dok korača, zemlju ne dodiruje, ona se s njom razračunava).

Trafikant, uveliko je prevalio tridesetu, pokušava da se pribere i sredi, pošto devojčurak prilazi nadomak kiosku (njegovom ziguratu i tajnoj osmatračnici). Vazduh treperi od iščekivanja, a on nastoji da sputa požudu s kojom prati devojčino kretanje otkako se sjurila iz zgrade.

Voli žustar ritam njenih koraka (taj kontrast oblacima koji se nalik pepeljastim mrljama jednolično i jedva primetno šire na jesenjem nebu, tu njenu neusklađenost s jutarnjim prolaznicima koji se tromo vuku prema svojim dnevnim rutinama). Ima nečeg privlačnog u toj njenoj jarosti (podseća na poslednji živi ugarak u ovom zgaslom gradu, gde se on tako dobro uklopio).

Veliki gradovi imaju moć da ponište svaku posebnost u čoveku, da ga učine nevažnim do nepostojanja. Koliko god da jedinka štrči svojim postupcima i mislima, osobinama ili osobenjaštvom, nema te neravnine koju ogroman prostor ili predugo vreme neće poravnati. U igri velikih brojki svaka se anomalija svede na statističku grešku. Kada je kao maturant pristigao ovamo, čim je stupio nogom na peron, grad mu se,  razmešten po okolnim brdima, u jednoobraznim stambenim blokovima, odmah ukazao u svom neponjatnom sivilu (do tada nije znao da oronulost može imati toliko nijansi). Osetio se kao dobar plivač pred nepreglednim i neuznemirenim morem, u koje će, odmah potom, porinuti telo i zaplivati spram pučine. Bez umora i malaksanja, svakim novim zaveslajem preplavljen sve jačom radošću utapanja.

Ni pre dolaska u grad nije se on isticao, ni po čemu. Radničko dete iz provincije, skromnih potreba i mogućnosti (ne preterano bistar, spretan niti upadljiv), bio je jedan od onih koji odrastaju sami, bez nadzora odraslih, bez drugova i uspomena. Takve kao on, po nuždi i kao poslednje biraju za školsku ekipu, takvi kao on nikada ne privlače poglede devojaka, takve preskaču čak i vršnjački nasilnici (potonje sociopate i istaknuti građani), ne traže u njima žrtve i ne zlostavljaju ih ‒ jer nisu zanimljivi. U školi zbunjen, tih, nenametljiv, bio bi upisivan i kad bi bio na nastavi, i obrnuto (profesori nisu pravili razliku, pa nije ni on ‒ bilo mu je svejedno). Zabave radi (a nje je bilo tako malo), kao redar je umeo samog sebe da prijavi. Čak ni roditelji nisu svagda znali kada je i da li je kod kuće. On i ljudi poput njega imaju tu retku osobinu ‒ da ne budu prisutni i kad to jesu, i da ih zaborave. Kasnije, u zrelijem dobu, njega niko nije pozivao u krug porodice, na jubileje i generacijska okupljanja. Uzalud bi pokušavali da se sete njegovog imena, kada bi ga opazili na grupnim fotografijama. Ako bi ga opazili…

„Ispario“ je, na primer, sa slike iz četvrtog srednje. Taj poslednji čas sa razredom, dok su svi u dvorištu pozirali i kreveljili se pred objektivom fotografa, on je proveo u školskom hodniku, na klupici, temena naslonjenog na hladan zid, sasvim ostavljen na miru (napokon, po prvi put posle mnogo vremena), čekajući još samo da se sveopšta predmaturska histerija stiša, pa da se spakuje i ode u veliki, prljavi grad. Tamo da iščezne: da bude svoj na svome (nevidljiv među nevidljivima). U ranom detinjstvu, sve to s njegovom „odsutnošću“ mu je pomalo smetalo, ali se onda sasvim privikao: prigrlio je sopstveni feler kao preimućstvo i bio prilično dobar u tome (potpuno očekivano: ni njegov nestanak iz zavičaja niko neće primetiti).

Danas bi, ipak, da bude nazočan, barem za nju (za to malo, varničavo stvorenje koje se, evo, naglo zaustavlja i potražuje svoju redovnu paklicu cigareta). Kao trafikant, uspevao je bez problema da ostane „čovek u senci“: kupci su vazda usredsređeni samo na artikle u izlogu, na naslovnice i fotografije, eventualno na šake prodavca i kusur. Izvan kioska i bez radne uniforme, nisu ga prepoznavali (pa nije ni ona).

Bilo je u tome i nekih naročitih pogodnosti: odatle, na bezbednom, mogao je nesmetano da „opservira“, da proučava i memoriše. Bezmalo ima dve godine kako je zaokupljen njenom nesvakidašnjom pojavom (zanimljiv mu je njen temperament, privlačni su mu bili njeno kapriciozno odevanje i ponašanje, a nadasve energični pokreti i ljupke razmere ovog nedoraslog tela koje tek poprima svoj puni oblik). Bio je dvostruko stariji od nje, pa ga je njegova urođena i pomno uvežbavana „prozirnost“ štitila od eventualnih neprijatnosti. I sad, eto, zuri u tu živopisnu klinku, netremice: u kratkoj kožnoj jakni i teksas šortsu navučenom preko punijeg unihopa izgleda kao da je izašla iz stripova kojima on prekraćuje noćnu smenu. Na majici joj odštampano: „Support tattoos and piercings at work“, mada je očigledno da ne radi, da je tek srednjoškolka. Da uveže repove, s ovim neotvorenim kišobranom preko ramena (dok kisne a ne haje) izgledala bi kao Harli Kvin.

(Zlikuša iz komšiluka.)

On i sada sanjari da ona makar jednom zaustavi pogled na njemu (čovek istinski živi samo ako postoji osoba koja u njega veruje ili ga bar primećuje; osoba zbog koje vredi postojati). Doduše, o tome je teško praviti procene ‒ njoj ni oči, skrivene iza tamnih naočara, nije mogao sagledati. Probao bi da je zaustavi, da joj se obrati, ali je ona uvek sa slušalicama (zvučnim zidom ograđena od spoljnjeg sveta, baš kao sada).

Osim toga, nakon decenijskog prebivanja u zoni prozirnosti, teško je tek tako, najednom, iskoračiti u postojanje.

Po svršetku klasične gimnazije u zavičaju (što mu dođe kao da nije završavao ništa) upisao je ovde fakultet, zaštitu na radu (još jednom ništa), i studirao to godinama, bez ikakvog cilja i oduševljenja, traljavo. Živeo je kao podstanar po memljivim suterenima i potkrovljima, u naherenim i adaptiranim pomoćnim zgradama. Okružen bezbrojnim prijateljima tih nepojamnih godina, provodio je vreme kraj večitih studenata i kratkoročnih družbenika (knjiških moljaca, vinskih mušica i bubašvaba, guja i akrepa). Bio je to onaj talog koji bujica smutnih vremena sa raznih strana izbaci po gradskoj periferiji (kao odvratnost, kao smrad i kao krljušt). Čudan svet, gladan i života i smrti, a ruku večno praznih; škrtih misli, sa jedinom ambicijom kako da se naprežu što manje, sa jedinim znanjem – kako disati uprkos svemu. Vrveli su naokolo: ratna siročad i samohrane majke, raseljena lica i emigranti iz zelenih zabiti; gradske vrdalame, sitne šićardžije i krupne zverke; animir dame i lumpenproleteri, putari i kamenjarke; invalidi i gastarbajteri u pokušaju… Utopljenici bez zakona, reda i milosti, poraženo neko ljudstvo u svetu surovijem od svih svetova (a on njihov najreprezentativniji primerak), zgrezlo u gadost, sebičnost, umor i vaš, koje spavaše dubokim mračnim snom galija na dnu mora. Ljudi bez brige i ljubavi za bilo koga do sebe.

U okruženju nalik ovome nije bilo teško ostati nevidljiv. Kao takav, među cimerima je bio ako ne omiljen, a ono bar prihvaćen (nije sitnica plaćati pola kirije, a ne deliti prostor ni sa kim). Jer on nikada nije ostavljao nered za sobom; u vreme ispitnih rokova, bio je vazdušast, lak i nečujan; tokom mahnitih terevenki, dok bi se oko njega pocupkivalo, kreveljilo se, cvokotalo i ježilo od ushita i nadraženja, a potom bljuvalo, pljuvalo, rakoljilo se bezumno, sedeo bi u nekom ćošku, blago nasmešen na sve oko sebe. Neretko bi ti neznani (i sumašedši) drugovi bez broja, lica i imena, tu pred njim, uzimali kakvo (raspalo) žensko i grčili se potom u ljubavi. Kad god bi se nešto takvo odigralo na njegove (uvek širom otvorene) oči, osetio bi kako mu biće prožima neko tanano i teško dokučivo osećanje. (Ne, nije to bila plotska naslada, ni blizu: jednom nematerijalnom stvoru ‒ što je on tada svakako bio ‒ telesni nagoni bili su potpuno strani.) Tek naknadno je tu svoju sklonost i naviku da iz prikrajka zagleda druge ‒ dok opšte, sudaraju se, ljube, mrze, rastržu i plode ‒ sebi objasnio kao „duboki poriv posmatranja“.

Ako je mera njegovog „izostajanja iz sveta“ sa godinama samo rasla, jačala i postajala nesvakidašnja ‒ skoro natprirodna; utoliko je bivao sve privrženiji njegovom „nadziranju i promatranju“. Ove svoje nasušne potrebe postao je do kraja svestan tek kad su nastupile odsudne i nepovratne promene u njegovom „životu“.

Uplate i pošiljke od kuće su presahle. Najpre su se proredile pa su i prestale, jednom za svagda. Kada je shvatio da je poslednja isporuka bila zaista poslednja u nizu, nije se zabrinuo (nije ga kopkalo šta je s ocem i majkom). Znao je, na osnovu pisama, sve ređih i oskudnih ‒ zaključio je to prema tonu i stilu prepiske (jer su rečenice bivale sve kraće, obaveštenja iz zavičaja štura i usiljena, poruke i pitanja sasvim neodređena, uopštena i bezlična) ‒ da su ga roditelji zaboravili. Da će ostatak svojih dana provesti bez potresa i trzavica, upućeni jedno na drugo, posvećeni malim ugađanjima bračnom drugu i sebi, (kao što to inače rade svi supružnici bez dece).

Bezbrižno doba vegetiranja okončano je tako jednom zauvek. Nakon par jalovih oprobavanja u poslovima koji nisu bili za njega (nenametljivi prodavac životnih osiguranja, bezglasni telefonski operater, prozirni promoter robe široke potrošnje), otkrio je da rad u kiosku sa cigaretama i štampom može biti pravi izbor: neopažen, bio je u prilici da natenane i nesmetano „opaža“.

Tu svoju sklonost, pa strast i naviku razvio je potom do neslućenih razmera.

Postao je nešto nalik „nedremanom oku“ (makar za ovaj njegov krajičak sveta, za ugao predgrađa gde se ukršta široki bulevar s izlomljenom uličicom što vodi uzbrdo, do obližnje zdravstvene stanice). Iz tog „kutka i motrilišta“ mogla se naslutiti brutalna lepota velegrada: na levom boku, uz trotoar ‒ taksi stajalište i par kontejnera preko puta; zatim, tri stambena ulaza kaskadno poređana jedan za drugim (ona živi u najudaljenijem, odakle se maločas stuštila niz obrušene stepenice); grafitima iscrtane garaže, od kojih su dve iskorišćene kao lokali ‒ berberska radnja i mlekarica; na krajnjem desnom okrajku vidnog polja, žičanom mrežom ograđeno košarkaško igralište.

Večno posmatrajući jedan te jedan prizor i uvek iste ljude, njegova percepcija se izoštrila i produbila: kao na usporenom snimku bio je kadar da zapaža najfinije promene na prilikama i oblicima, „uživajući u različitim odnosima svetlosti i senke, vremenskim promenama i slučajnom odabiru prolaznika“. A njih je (došljaka-namernika) s godinama bivalo sve manje: mahom su to bile „komšije“, stanari okolnih zgrada i kućeraka, koje je pregazilo vreme. Nezadrživi progres se izmestio negde drugde: grad je „umirao“ ‒ to se dalo prepoznati po njegovim pustim saobrajaćnicama i umornim šetačima (po usporenim metaboličkim procesima velegrada), naročito ovde, na periferiji, jer je u gradskom jezgru još uvek bio sačuvan privid života (za njega, ona je bila preostala kap krvi u gigantskom mrtvacu). Možda je baš zahvaljujući ovoj sveopštoj tromosti postao sposoban da registruje čak i najmanje promene na fizionomiji i ponašanju svojih sažiteljnika, da primećuje sasvim neznatne aberacije u njihovim svakodnevnim radnjama i izgledu: opažao je drugačije facijalne ekspresije, razlikovao je njihove praznične i svečarske odevne kombinacije, poznavao je regularne linije njihovog kretanja, kao i retka odstupanja od istih (ona je danas obesila donju usnu, sa vešto odabranim izgredničkim autfitom, a kreće se kao i uvek, na preskok, hirovito i nepredvidljivo).

Poznavao je on i dugoročna preobraženja, izazvana sezonskim promenama temperature, količinom i kakvoćom sunčeve svetlosti: posle septembarskog ekvinocija ovdašnji berberin ne iznosi više hoklicu pred radnju, gde je redovno tokom pet-šest meseci, osim za kišnih dana, prelistavao dnevnu štampu; sada počinje da sluša radio u lokalu, zavaljen u visoku naslonjaču, počesto gunđajući i gestikulirajući (kao u nemom filmu) okrenut prema izlogu firme (očigledno revoltiran onim što čuje). I sada to čini, jetko odmahujući glavom.

Trafikant sve to može da vidi preko devojčinog ramena, dok ona (vidno razdražena i podbulog izraza lica) ne primeti da je kvase kapi s nadstrešnice kioska (i tada bricu iz vidokruga sasvim ukloni i prekrije kupola raširenog kišobrana).

Zbog toga što je bio sposoban da opaža stvari za druge sasvim beznačajne, nevidljive, pa i nepostojeće, pre izvesnog vremena je počeo da zapisuje svoje utiske o „posmatranom“ (ne bi li sačuvao ove trenutke, jer uspomena nije imao), unoseći ih u svoju „beležnicu efemerida“: sve su to bili kratki izveštaji o nevažnim i svakodnevnim sitnurijama; isprekidani narativ o događajima (bez ličnog učešća autora) koji ne menjaju ništa i ne znače ništa; beleške suvoparne i jednolične, sasvim prikladne okruženju (bez boje, mirisa i ukusa). Ako se, naravno, izuzme ona (koja mu se najpre ukazala kao tirkizni cunami, da bi mu zatim otkrila i sve ostale boje, redom ‒ kao cinober ovog prozeblog jutra).

U dnevničke beleške unosio je, osim opaženog, i svoja domišljanja o njegovom značenju ‒ hipoteze o uzrocima pojavnih promena, o razlozima onoga što se u ljudskim životima gomila kao radost, bol i gnev, a ispoljava se u stezanju viličnih mišića ili u mreškanju očnih kapaka (u nabiranju kože, podstaknutom potkožnim gibanjima). Sve takve i slične pretpostavke o skrivenom kauzalnom lancu ispod spoljneg zbivanja dešifrovao je prema nekom ličnom, intuitivnom kodu i simptomatici, i beležio bez oklevanja, sumnji i nedoumica (smeštajući ih, ipak, dosledno i metodično u zagrade). Međutim, kako je obitavao u zoni potpune pasivnosti i nedelovanja, ove hipoteze su samo dobijale na snazi (nije ih bilo moguće proveriti, pa ni opovrgnuti), postajale su zakonitosti na kojima počiva jedan brižljivo konstruisani univerzum (a on sȃm, sve više je sebe doživljavao kao demijurga).

Dogodi se katkad i sasvim „neplanirana nepravilnost“ u mikrouniverzumu (devojčina ćudljivost i nepredvidljivost sastavni su deo tog sveta, podnošljiva mera entropije, anomalija unapred prihvaćena i zaračunata), prouzrokuje ih neka nova okolnost, nepoznato lice, neočekivani događaj ‒ doduše, razmerno redak i sporadičnog značaja.

U takve treba ubrojati i neznanca koji se maločas, par sekundi za maloletnicom, spustio niz isto erodirano stepenište. Elegantan je, odeven u teget odelo modernog kroja: cigaret pantalone i uzani sako sa dvorednim kopčanjem dodatno naglašavaju njegovu nesvakidašnju, orijašku konstituciju (impozantnom telesnom građom podseća na bivšeg sportistu, borca ili radnika obezbeđenja). Stranac vodi računa o svom izgledu, potvrđuju to brižljivo urađena frizura (moderni irokez sa crtom) i kratka, uredno podšišana brada, a jedini nesklad proizvodi ogromna putna torba, koju nosi u levoj ruci. Kreće se gipko, kao na oprugama, bez oklevanja i premišljanja, potpuno ravnomerno i skladno, nošen kakvom neumitnom silom inercije, promiče iza devojčinih leđa, uputivši se prema stajalištu za taksiste.

Sa ove udaljenosti, u prolazu je moguće razaznati tetovažu na njegovom vratu, dopola zakrivenu kragnom košulje: u pitanju je „vučji zev“, amblem koji je izašao na rđav glas zbog brojnih incidenata kao što su: iznude i otmice, politički motivisana ubistva, oružana pobuna i mnoga druga nepočinstva, za koja su bili prokazani odreda svi pripadnici elitne policijske jedinice, sada već davno rasformirane. Vučji zev (snažan apotropajon u običajnom životu i narodnoj kulturi; prema verovanju, najbolja zaštita novorođenčetu od uroka) bio je njihovo nezvanično obeležje i pouzdan znak raspoznavanja, sve dok nije naišla najezda golobradih mladića koji su ovom tetovažom nastojali sebi da obezbede respekt, brzu i ničim zasluženu „reputaciju“ na ulici.

Zlikuša uzima svoju paklicu raznobojnih cigareta, nestrpljivo se okreće prema ulici, ostavljajući za sobom (kao i obično) pramen dima u vazduhu i celofan u skvašenom asfaltu, pa nabadajući jednako martinkama, kreće prema pešačkom prelazu. Hvata dijagonalu i bezobzirno preseca put strancu, domogavši se tik ispred njega vrata na najbližem taksiju.

Grmalj, bez ikakve spoljne reakcije i naglog pokreta, jednako inertan i usredsređen kao ranije, produžuje do sledećeg vozila na stajalištu. Odbija pomoć vozača i smešta putnu torbu kraj sebe, na zadnje sedište. Dok ulazi u taksi, peševi sakoa se neznatno zadignu, ali dovoljno da izvežbano oko trafikanta može bez nedoumica da prepozna dršku i dimenzije pištolja zadenutog o slabinu ‒ Glock 17 (lagan, efikasan i pouzdan; napravljen da ispali što veći broj hitaca u što kraćem vremenu, zgodan za brzu i masovnu egzekuciju).

Advertisements

Na perimetru

001a

Još udaraju talasi pokrenuti tim brodom
o hridi s rakovima i zelenom bistrinom
mora pod njima. Tako se i senke borova
uzburkaju – razarač HMS Defender
spušta sidro nadomak Lore; naravno,
reč je o plovidbi u ime mira i saradnje.
A okolo brodice iz trošnih osamdesetih,
među njima graja kupača i tranzistora.

Četrdeset sedam hiljada nautičkih milja,
devetnaest luka, jedanaest zemalja i
spremne topovske cevi okusilo je ovo
sivilo, nalik severnim morima, postojbini.
To metalno bledilo, farba koja upija i
reflektuje ništa, silueta smanjenog odraza
u nameri neprimetnosti – lako ometaju
krajolik.

Radoznalost posmatrača otkriva odblesak
sa sočiva durbina. Eho radara na ekranu
ne pokazuje u pitomoj hladovini čitače
knjiga ili bronzana tela na stenovitom
iskoraku, niti drugačija disanja u čistim
solima, već konture mogućih opasnosti.

U luci more nije podivljalo, ne šamara
barke. Daleko je južina koja donosi suicid.
Na visove okolne izmestiš se u povečerje
i pustiš beline jedrilica, u povratku s mora,
silovito da grunu kraj HMS Defendera,
i usidre se u tebe kao mir: sloboda i mir.

Split, 22. jun

Petar Matović (Iz srećne republike, 2017)

Autor fotografije: Ivo Čagalj Čiko.

Link

More za radnike

More za radnike

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči
beznadežne i na smrt osuđene,
ovo je more poema koja se ne ustručava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se sa čime god stigne,
iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: „lepo naše more“,
požure da pocrne i da se vrate kućama.

Branko Miljković (Poreklo nade, 1960)

 

O lepoti…

Sa godinama, sve mi se čini izvesnijim da je lepota neodvojiva od istine. Lepota je nešto kao jemstvo o postojećim stvarima i svetovima da postoje. Zato su valjda naše oči, baš kao i naše ruke, kadre da imaju učešće u sve novim i novim vidovima lepote, neponovljivim.

Kao istina, ona je nužno paradoksalna. Postavlja se nasuprot dogmi, naspram je svemu oveštalom i priznatom u osećanju, mišljenju i vrednovanju. Kao takva, iskorak je iz postojećeg ali i najbolja njegova potvrda. Ona je, zapravo, večito postajanje.

Bude to očigledno kad se nađeš pred delom istinskog majstora: nema tu vrludanja u jeziku, ni drugde. U suprotnom, lepota bi bila i stil bez supstance, manir, koketerija i kalambur, gomilanje i glagoljivost, zavođenje bez zadovoljenja, kaćiperstvo i lucprdanje.

Ovom apofatičkom stazicom izbiješ iznenada na čistac: lepota je, baš kao sama istina, najbliža ćutanju.

Pesma koja nije protiv ptica pevačica

outdoors-3273257_1280Oladite malo, ptice pevačice. Pustite me da predahnem.
Nema potrebe da se ovako nastavi,
čak i ako je jutro. Treba mi više sna.

Gde ste bile kad mi je bilo trideset?
Kada je kuća stajala tamna i tiha po čitav dan,
kao da je neko umro?

I taj isti neko, ili neko drugi,
skuvao je veliko, mračno jelo za preživele.
Jelo koje je trajalo deset godina.

Hajdete, duše moje. Dođite za jedan sat,
prijatelji. Tada ću biti sasvim budan,
Videćete. Ovoga puta mogu da obećam.

Rejmond Karver (1938-1988)

Autor fotografije:  Takashi Yanagisawa

Link

Topla, spasonosna jutra

Topla, spasonosna jutra

Dočekaš ih, s olakšanjem
 
Jer s prvim zvukovima
grada koji se budi
i prvom svetlošću
što načne mrak u sobi i glavi
najzad iščeznu nezgrapne aveti
iz crtanki i skicnih blokova
što te u stopu prate
i dišu za vrat
otkad znaš za sebe…

Jer umore se tada
noćne misli i dvosmislice
optužbe, laži i poricanja
od kojih krojiš prozirniji svet
pesničkog subjekta
otkako sebe ne prepoznaješ…

I shvatiš da sve je to
krađa i krivotvorenje
kad topla stopala anđela
što vire pod pokrivačem
uniziš do retoričkog sredstva
krijumčareći ih u stih.

Odustaneš, s pokajanjem
i vratiš im se, ušuškan.

(Ciklus: Jutarnje, 3)

Opet ta, citirana jutra

morning-2891123_1280

Šta raditi sa danom
koji je uspeo već na početku?
Kako ga pretvoriti
u smisao teksta na kraju?
Šta da dodaš
belom mirisu hleba i sira,
opojnom ljeskanju vode,
njihanju u imaginarnoj korablji?
Kojom vrstom zvuka i misli
da poentiraš
s lahorom zalutali
kliktaj galebova i dece,
osim smernim šapatom: Oče naš koji…?

(Ciklus: Jutarnje, 2)

Neobična, produžena jutra

wall-2603278_1280

kada se budiš na nepoznatim mestima
zadržan pozorištem senki na zidu
ili još žmuriš
opijen mladošću sveta
puštaš ga

da se odigrava
bez pojava i bez tebe u njima
kao aritmično kapanje slavine
kao škripa vrata za koja se ne zna kud vode
kao kolebljiv korak na stepeništu pored

da se objavljuje
u glasovima stranog jezika
bez značenja i bez lica govornika
kao skica za dorađivanje
kao svežina čaršava na izboranoj koži
kao postelja čiji su pregibi
podešeni prema tuđem telu

kada oklevaš
iznova polomljen
s bolovima na dotad nepoznatim mestima

(Ciklus: Jutarnje, 1)

Zadata tema

kindergarten-2456159_1280

Na zidu učionice
trenutna postavka malih umetnika
na zadatu temu:
cvetovi od kolaž-papira i ukrasnih traka
na livadi od nacepkane novinske hartije.

Upkos šarenilu behara
pogled privlači crnilo masne štampe
u zadnjem planu: „Uhapšen mrtvozornik!“

Negde u našoj zabiti
neki je Haronov naslednik
odbio da potpiše smrtovnicu
dok ne primi obol

protivno zakonu,
u skladu s tradicijom.

Šta će biti s njim
nikad nećemo saznati
jer takvi su novinski napisi,
mrtvostvoreni,

za jedno čitanje
i trenutni zaborav.

Ipak
dirljiv je njegov pokušaj,
kao i ovo plastificirano
proleće na groblju reči:

ukrasti trenutak za sebe,
ukrasiti ga đinđuvama.

Obmanuti nevešto
makar makazama i lepkom
smrt u jeziku i drugde.