O lepoti…

Sa godinama, sve mi se čini izvesnijim da je lepota neodvojiva od istine. Lepota je nešto kao jemstvo o postojećim stvarima i svetovima da postoje. Zato su valjda naše oči, baš kao i naše ruke, kadre da imaju učešće u sve novim i novim vidovima lepote, neponovljivim.

Kao istina, ona je nužno paradoksalna. Postavlja se nasuprot dogmi, naspram je svemu oveštalom i priznatom u osećanju, mišljenju i vrednovanju. Kao takva, iskorak je iz postojećeg ali i najbolja njegova potvrda. Ona je, zapravo, večito postajanje.

Bude to očigledno kad se nađeš pred delom istinskog majstora: nema tu vrludanja u jeziku, ni drugde. U suprotnom, lepota bi bila i stil bez supstance, manir, koketerija i kalambur, gomilanje i glagoljivost, zavođenje bez zadovoljenja, kaćiperstvo i lucprdanje.

Ovom apofatičkom stazicom izbiješ iznenada na čistac: lepota je, baš kao sama istina, najbliža ćutanju.

Advertisements

Pesma koja nije protiv ptica pevačica

outdoors-3273257_1280Oladite malo, ptice pevačice. Pustite me da predahnem.
Nema potrebe da se ovako nastavi,
čak i ako je jutro. Treba mi više sna.

Gde ste bile kad mi je bilo trideset?
Kada je kuća stajala tamna i tiha po čitav dan,
kao da je neko umro?

I taj isti neko, ili neko drugi,
skuvao je veliko, mračno jelo za preživele.
Jelo koje je trajalo deset godina.

Hajdete, duše moje. Dođite za jedan sat,
prijatelji. Tada ću biti sasvim budan,
Videćete. Ovoga puta mogu da obećam.

Rejmond Karver (1938-1988)

Autor fotografije:  Takashi Yanagisawa

Link

Topla, spasonosna jutra

Topla, spasonosna jutra

Dočekaš ih, s olakšanjem
 
Jer s prvim petlovima i zracima
najzad iščeznu nezgrapne aveti
iz crtanki i skicnih blokova
što te u stopu prate
i dišu za vrat
otkad znaš za sebe…

Jer umore se tada
noćne misli i dvosmislice
optužbe, laži i poricanja
od kojih krojiš prozirniji svet
pesničkog subjekta
otkako sebe ne prepoznaješ…

I shvatiš da sve je to
krađa i krivotvorenje
kad topla stopala anđela
što vire pod pokrivačem
uniziš do retoričkog sredstva
krijumčareći ih u stih.

Odustaneš, s pokajanjem
i vratiš im se, ušuškan.

(Ciklus: Jutarnje, 3)

Opet ta, citirana jutra

morning-2891123_1280

Šta raditi sa danom
koji je uspeo već na početku?
Kako ga pretvoriti
u smisao teksta na kraju?
Šta da dodaš
belom mirisu hleba i sira,
opojnom ljeskanju vode,
njihanju u imaginarnoj korablji?
Kojom vrstom zvuka i misli
da poentiraš
s lahorom zalutali
kliktaj galebova i dece,
osim smernim šapatom: Oče naš koji…?

(Ciklus: Jutarnje, 2)

Neobična, produžena jutra

wall-2603278_1280

kada se budiš na nepoznatim mestima
zadržan pozorištem senki na zidu
ili još žmuriš
opijen mladošću sveta
puštaš ga

da se odigrava
bez pojava i bez tebe u njima
kao aritmično kapanje slavine
kao škripa vrata za koja se ne zna kud vode
kao kolebljiv korak na stepeništu pored

da se objavljuje
u glasovima stranog jezika
bez značenja i bez lica govornika
kao skica za dorađivanje
kao svežina čaršava na izboranoj koži
kao postelja čiji su pregibi
podešeni prema tuđem telu

kada oklevaš
iznova polomljen
s bolovima na dotad nepoznatim mestima

(Ciklus: Jutarnje, 1)

Zadata tema

kindergarten-2456159_1280

Na zidu učionice
trenutna postavka malih umetnika
na zadatu temu:
cvetovi od kolaž-papira i ukrasnih traka
na livadi od nacepkane novinske hartije.

Upkos šarenilu behara
pogled privlači crnilo masne štampe
u zadnjem planu: „Uhapšen mrtvozornik!“

Negde u našoj zabiti
neki je Haronov naslednik
odbio da potpiše smrtovnicu
dok ne primi obol

protivno zakonu,
u skladu s tradicijom.

Šta će biti s njim
nikad nećemo saznati
jer takvi su novinski napisi,
mrtvostvoreni,

za jedno čitanje
i trenutni zaborav.

Ipak
dirljiv je njegov pokušaj,
kao i ovo plastificirano
proleće na groblju reči:

ukrasti trenutak za sebe,
ukrasiti ga đinđuvama.

Obmanuti nevešto
makar makazama i lepkom
smrt u jeziku i drugde.

Sa istog mesta

Sa istog mesta
Otkako sam došao ovde, gotovo
se nisam pomerio. Sem par boravaka
na strani, sedelački život (nomadski,
u glavi). U školu gde sam išao, ići će
uskoro i moje dete, terasa između zgrada
na kojoj sam se igrao, vidi se i sada
s mog prozora. Sve je isto, samo je propalo,
oronulo. Ulica kojom sam nekada kretao
u pustolovine, ista je ona kojom se danas
sporije krećem. Ništa se ne menja,
sve se menja. I kako izgleda, tako će
i ostati, i dalje ću, između zgrada,
zamišljati mesta na kojima
nisam bio. Kako izgleda, hodaću
i dalje ovim ulicama, sve istiji,
i sve manje prepoznatljiv, do kraja
ove pustinje, do kraja sveta.

Dejan Ilić, Katastar (2013)

čemu? kome?

Tekst kolege-blogera, čiji se poetski radovi koncepcijski savršeno uklapaju u izbor pesničkih sastava na ovim stranicama. Automatizam & autoreferencijalnost. Neodoljivo…

thirstydog1

s kim? s čim? dolaze teški dani. prazni i besmisleni. ovako se ne živi. nikome od ovoga neće biti bolje i to će neko čitati,  verovatno zbog toga i pišem ovde. zato što će neko ipak to videti. nešto mora da se desi i  samo čekam da se stvari dogode. nije mi loše. bez misli, bez želje, bez smisla, a meni nije loše. iz moje perspektive sve se raspada. ulice su vlažne, vazduh je kao voda, raskopavaju ulice i turaju neke cevi za vodu. malo malo pa nešto kopaju pa onda zatrpavaju. kapital. zakopaju deset pa dođe dvadeset, pa tako bez kraja dok se planeta ne raspadne. raspadaju se kuće, tope se sa kišom i pretvaraju u blato. zagađujem internet sa smećem a ne znam šta dobijam. ništa. privid da se nešto događa. znam samo da volim da kucam po tastaturi. i volim da pišem. volim! mislim da bih mogao…

View original post 130 more words

Chapter two

girl-1568161_1280

Svoja je. Ili, makar, na svoju ruku.

Celoga života, skoro osamnaest godina, nečim joj pune glavu. Ona odoleva. Za to joj služe tamne naočare, sluške u ušima, rukavice bez prstiju, različitih boja i dezena. Pribor za dekontaminaciju.

Takva, kostimirana, izlazi na ulicu, da živcira ukućane. Mogla bi da bude kosplej devojka. Da igra lastiš, ona nikada nije znala. Doduše, danas to niko ni ne igra, klinke se nadmeću u broju lajkova i subova. Ona ni to, njoj mobilni služi samo za muziku i kuckanje s drugaricom, jedinom koju ima, a s njom se ne takmiči.

Iščekuje njen odgovor i ne odvaja pogled od svetlucavog ekrana pod prstima. U slušalicama ‒ art-pop i prodoran ženski glas: robusni soprano peva o „mutnom plamenu želje“.

„The dull flame of desire.“

Čudni su ti vokalni prelazi iz šapata u vrisak, pa zagrcnutost. Buncanje, nemuštost, provale besa i strasti. Privlačni su joj, do vrtoglavice, ti stihovi koje izgovara bez zvuka i razumevanja. Ne može da zna ‒ a i ne zanima je ‒ da to što pevuši u sebi jeste engleski prepev ruskog romantičarskog pesnika.

„Угрюмый, тусклый огнь желанья.“

Ne obraća pažnju ni kada, dva sprata niže, u lift uđe muškarac. Smorno joj da se javlja. Da je uspravila pogled ispod veštačkih trepavica i plastike, znala bi da nije jedan od komšija. Oni su zgodni za izbegavanje, a ovaj lik bi joj, verovatno, bio zanimljiv… Zbog tatua na vratu, jer i sama voli tetovaže.

Prvu je uradila, ima više od godine, tokom zimskog  raspusta. Tik iznad dlana, tribal prikazuje mlad mesec i unutar njega jedno majušno sunce. Nije znala šta znači, ali dopao joj se zagrljaj dva nebeska tela. Istog dana, kada je spazio ornament, brat joj je ‒ „preispoljenoj glupači“ ‒ lupio jednu pedagošku; a baba je danima larmala po kući, klela, jecala, naokolo se raspitivala kako se „skida to čudo“ i ‒ utihnula. Kad su avgusta stigli njeni odozgo, nisu joj rekli ništa, a možda ni primetili.

Na jesen je probušila pupak, a oko pirsinga oslikala dva upletena srca. Brat je primetio da je lep taj „keltski čvor“, šta god, dok je matora tek nemo vrtela glavom.

Pre par dana istetovirala je treću, naprečac. Danas njena Hana puni osamnaest. Nedeljama se premišljala šta da joj kupi, a da je obraduje. Skroz je razmazila. Na kraju, uradila je šta voli i zna: otišla je do studija i poručila lip-tatu. Na donjoj usni, s unutrašnje strane ‒ ime najbolje drugarice. Majstor za tatue, gotovo vršnjak čiji se pogled lepio svud po njoj, nadugačko je upozoravao da su tetovaže na usni vrlo bolne i nečiste, jer su usta puna bakterija, da je neophodno ispirati ranu redovno, da mora voditi računa o vrsti namirnica koje unosi, da za izvesno vreme nema ljubljenja, i šta još sve ne… Nije slušala to pregrejano trabunjanje, nervozno je motala žvaku po ustima, kratko klimala glavom, povremeno bi nestrpljivo uzdahnula ili prevrnula očima. Odluka je donesena, i to je to.

Danas joj ipak nije svejedno. Usna joj tupo pulsira, nabubrela. Ni sama ne zna koliko je puta zamišljala kakvo će biti Hanino lice kad joj pokaže poklon. Čim je ustala, bezuspešno je pred ogledalom pokušavala da prstima podvrne usnu. Suviše boli, a iz usta je zapahnuo gnoj. Ništa od poljubaca, a pevuši: „All is fired by passion’s kiss.“ Bedak…

Sada žuri kod nje: ova joj već pola sata ne odgovara na čestitku. Impresivnom veštinom pronalazi tipke po virtuelnoj tastaturi, uprkos dugim noktima: „Stavljaj kafu, veštice!“

Ona to, naravno, ne može da zna, ali se i stranac kraj nje, par sekundi pre ulaska u lift, javio nekom sebi važnom. Kratkim es-em-esom. Kao i ona, jednostavnom porukom od par reči koja premnogo sažima i podrazumeva. Kod njega ‒ patnju bez razloga i odmazdu bez milosti. Dok netremice zuri u telefon, ona ne može da nasluti na kakvo se strašno delo priprema njen slučajni, kratkotrajni saputnik.

U prizemlju, uprkos devojčinom ponašanju i godinama, on joj zadržava vrata i propušta je da izađe, na šta njoj jurne krv u obraze. Ljudi su vrlo zlobni dok gledaju njeno telo: mahinalno povlači majicu preko vrućih pantalonica. Da primećuje svet oko sebe, znala bi da je čovek u liftu, baš kao i ona, mislima na sasvim drugom mestu.

Ne može ni da pretpostavi da je stranac veoma daleko, gotovo na ničijoj zemlji, u jednoj planinskoj udolini, gde zvono upravo opominje na to kako je Reč postala telo. Gde jedna crna kuja i rano ostarela žena čuvaju dve ljudske krhotine. Telesnu i cerebralnu.

 

Autor fotografije:  Khusen Rustamov

Link

Chapter one

cyprus-2852829_1280

Devojčica nije lepa. Zovu je Majmunče.

Raskošna pletena marama ne menja stvar. S njom oko lica izgleda kao starica. Minijaturna, nedorasla starica, bez snage u udovima i bez iskre u očima. U stvari, teško je to pouzdano reći, jer kao i sva deca-bogalji od stida obara pogled. Ni to što je otac nosi na ramenima ne može nikoga da obmane: nema tu radosti, ni igre, a možda ni ljubavi.

U stopu ih prate žena i pas. Žena nosi štake u desnoj, dok levom rukom prinosi cigaretu ustima. Gleda devojčicu i čoveka pred sobom i otpuhuje dim, glasno, kao da uzdiše. Ni sama ne ume da napravi razliku.

U svaki delić njihovog življenja uvukla se patnja. Tiha, ali sasvim razgovetna. Kao sepija pletene marame koju nosi Majmunče. Njom je prebojen čitav prizor. Maglovito, sipljivo jutro, serpentine niz koje se spuštaju prema manastirskom dobru, vlaga koja ih škropi odozgo, vlaga što izbija iz zemlje kraj puta.

Žena zna da patnja ne može da se prikrije. Ona se taloži u malim, neprimetnim količinama, postojano, na odeći, telu, mislima, dok ne postane očigledna. Žena je prepoznaje na potiljku svog muža. Što je od kose preostalo – sedo je. Odeven je u modrosivu maskirku. Redovno se tako oblači, i kad posluje po dvorištu, i dok pomaže u polju, i kada zasedne s ljudima ili krene u crkvu, kao sada. Bez moći, izlišan, ničiji, još čuva tu uniformu.

Ako bi joj iko pomenuo stanje njenog „čoveka“, imala je spremne sve odgovore. Deklamovala bi dugo, sada već bez suza i premišljanja: o tome da je „dobar čovek ‒ loš policajac“, o „žrtvovanju“, o „gorkoj sreći, koja je ipak sreća“, o tome da je „tako pisano“. A onda bi joj pogled pao na Majmunče i taj bi se mehanizam za isporuku gotovih misli i rečenica sam zakočio od prenaprezanja.

Tajac.

Čovek je, odmakavši sa devojčicom na ramenima, ušao u portu, ispeo se uz koncentrične, polukružne stepenike. Zaduvan, stoji uz crkveno pročelje, čekajući na ženinu pomoć. Miran je, naizgled, kao i uvek pred pričest, dok ne provali bujica. Majmunče bludi pogledom, bez cilja. Žena ih posmatra i ubrzava korak.

Njeni mili božjaci.

Zatvara kapiju pred crnom kerušom koja cvili i maše repom. Dok im prinosi štake, trgne je telefon. U desnom džepu kaputa zuji joj mobilni.

Jednom, dvaput, triput.

Poruka.

Ne mora da je čita, zna šta piše. Zna od koga je.

Samo joj potmulo bubnji u slepoočnicama.