zadržava dah. Diskretna zamagljenost boja
i jesenja agonija juna s obe strane stakla.
Vlažnost, sav taj hlorofil u graškama znoja,
pedalj od zrelosti zatomljenog kašlja.
I bruj auspuha spolja prepokriva štedro
cvrkut alveola; kao prijateljski rafal
sluđenog, iz rova izmilelog vojnika;
kao plahta ‒ bivšeg bolesnika, nepomičnog vedro.
Monohromno nebo: u pogledu ništa da zarudi.
Ni nalik božjem stvoru stoji sam pred oknom,
bludi u obrise rasplinutog lika, prevrće
misli ‒ nemoćno uteže ih platnom,
pa pukne od smeha ko od ozdravljenja,
zagrcnut stalnom svežinom poređenja.
(Ciklus: Jutarnje, 5)
Pogled & Ništa 