ZADUŠNA

Danas sam pohodio mrtve.

Nosio ponude rođacima,

vernicima i prevejanim komunjarama

palio sveće.

Na blagoj strmini

brojač koraka mi je signalizirao

ispunjenu dnevnu prečicu do zdravlja.

Putanja je danas nešto drugačija:

tumaram od milih do nedragih,

preko ćorsokaka do obilaznica,

zaludno ali, eto, lekovito.

Pristajem najzad kod mojih,

nasmejanih na mermeru bez krsta,

pospremam im večnu kuću,

pripremam trpezu

i referat o prilikama ovdašnjim.

Ona je možda već zaspala, ali

njegove oči

još su pune bola

svetskog i ličnog

kao kad sam ukrao pa slupao auto koji su tek otplatili.

Prepoznajem tu nevericu ispod ovog osmeha

nameštenog za poslednju sliku u pasošu,

koju je odabrao foto-keramičar.

Otkako je majka otišla, nije putovao,

nomadski zamenio je sedelačkim životom:

neće on nikuda, da nam se nađe i da  dobro znam gde je.

Dok mu s anfasa brišem pesak i ilovaču

što ih je vetar naneo,

pomišljam kako su obećanja uvek prekomerna,

naročito kada se sklone u male reči.

U grobnom muku vreme curi a brojač

miruje, miruje…

Lavež

Noć.
Čuje se lavež
u daljini.

Ko laje?
Pas u noći
ili noć u psu?

Pas u noći.
I noć u psu.

Milivoje Pejčić (1948-2009)

Autor fotografije: Oscar B. Castillo
Link

Možda…

Da nisam mario za tuđe razloge,
da ne poverovah na reč,
dok ne zakoračim, dodirnem, okusim i
posrnem, razbijem se, a ne zgadim nad sobom.

Da sam, uteran u laž,
iskupljivao se lažima drugih,
i dao da me vole, ne tražeći tome računa ni pravdanja,
ni mudar ni dobar naročito.

Da sam dozvolio da želje ovladaju mnome
i da ne mislim mnogo, jer misli uvek behu same sebi cilj i
udaljavanje od istog.
Da sam u pobedama slavio,
u porazima očajavao,
dajući i jednom i drugom kost, meso i dah.

Da sam se usudio kao podlac ili pesnik
da istine posuvratim,
na tuđe delo da prionem
nehajnim prstima neveštim i
srušim ga u prah.

Da sam jednim potezom
sve što imam na kocku stavio,
smatrajući prirodnim da zadobijem više.
Da sam dao slobode srcu i žilama,
te sa strašnog mesta pobegao…

Da niko nije računao sa mnom…
Da sam znao da se ponesem i ponizim, i grozno i divno…
Da ne oprostim, a tražim oproštaj…
Da sam nemilice trošio trenutke…
Dopustio svetu tek da bude igračka…

Možda bih još bio dete, oče moj.

(Pismo Džona Kiplinga ocu, 20. septembra 1915, Francuska)

ブ 文 ili adab o riječima

   

     Odbacio sam pero, čitam u pismu-zavještanju Jukia Mišime iz noći prije njegove senzacionalne smrti, pošto umirem kao ratnik, a ne kao književnik, želim da znak za mač ( ブ – bu ) bude uključen u moje budističko (posthumno) ime. Znak za pero ( 文 – bun ) ne treba da se pojavi.
Posmatram ova dva ideograma. Potonji je statičan, podsjeća na sto sa knjigom mastionicom svijećom, na lice pod šeširom bez očiju usta nosa, na raskršće, na zabranu, na kornjaču, na omču… Ima mnogo značenja, koja se šire kao krugovi na vodi dok ne obuhvate čitav svijet: pero, pisaljka, slovo, riječ, rečenica, pismo, znak, misao… Prvi je, međutim, sav pokret, liči na kosu, predstavlja uvijek otprilike isto: mač, nož, sječivo, oštrica… Pustim li mašti na volju, čini mi se kao da neka ruka prevrće sto i knjiga koja je do maločas neprikosnoveno stajala na njegovoj površini odlijeće u vazduh, rasklopivši se. Prvi je odgovor, drugi pitanje. Prvi je odluka, drugi vječito kolebanje.
Ono što mi oduzima dah nije paradoksalna činjenica da je Mišima svaku noć svog života, pa i ovu posljednju, proveo u svojoj sobi pišući, već to što je i konačni svjesni pokret koji je načinio katanom po svome izvajanom tijelu bilo, uprkos svemu, ispisivanje slova!
Oni malo upućeniji u tradiciju harakirija prepoznaće u ideogramu ブ strogo propisanu putanju po kojoj prekaljeni čelik mora da rasiječe utrobu onoga koji svoju čast (ili nepomirljivost sa svijetom) samo u dobrovoljnoj smrti može da sačuva.
Riječi su ponekad prebrze da dočaraju eone koji su potrebni da iz kapljica vode, što se požrtvovano strmoglavljuju sa pećinskih svodova, izrastu nadrealne šume stalaktita i stalagmita, ili su pak prespore da uhvate trenutak u kojem duša iskoračuje iz tijela, no postanu li nečijom sudbinom, može li im se ikada više izmaći?

Alen Bešić, Način dima (2005)

Poslednji gušter

Gušter se budi i shvata da je poslednji gušter na svetu. Njegova porodica i prijatelji, svi su pomrli. Oni koje ne voli, oni koji su ga gnjavili u školi – njih takođe nema. Gušter je sasvim sam. Nedostaju mu prijatelji i porodica. Čak i njegovi neprijatelji. Bolje je biti s neprijateljima nego biti sasvim sam. O tome je promišljao. Zureći u zalazak, on razmišlja: – Kakva je svrha življenja, ako nemam s kim da popričam? Pa čak i ta misao ne znači ništa, ako si poslednji gušter.

Jukio Mišima (1925-1970)

Forma ideale

Prvo skrenete levo, pa odmah desno,
tu je nekada bilo košarkaško
igralište, pređete preko te deponije
i nailazite na baštu restorana,
koji je sada zatvoren, nastavite
tim pravcem do kraja ulice
gde je nekada bio stonoteniski
klub Partizan, to je sad ništa,
razvaljeni magacin. I, sve vreme,
pratite autoput koji ide uporedo
sa vama. I baš tu, gde se prekida
ulica, počinje parking za autobuse
i šlepere, u stvari ogromna
izrovana zaravan, sa pobodenim
visokim šipkama nekadašnje
žičane ograde, jer je to bio teren
za tenis. Idete još malo i, sleva,
videćete veliku betonsku rupu,
zatravljenu i punu smeća,
e, to je bio bazen, kao deca
smo se tu kupali. I dalje pratite
autoput, i posle bazena, to je odmah
tu, blistavo stakleno zdanje,
Forma ideale, i, dakle, kraj zone
u kojoj će uskoro
nići predivan šoping mol.

Dejan Ilić, Katastar (2013)

Spavač pred bibliotekom

Na staroj sofi, na nebeskoj sofri,
pred bibliotekom,
kraj slomljenih stolica i kanti za smeće,
na jastuku od truleži – u mrtvome vrtu,
u zuju muva, pčela i tankostrukih osa,
spava čovek, u podne, zinuo kao dno.

Pred njim, na pijaci, otvrdle ruke
odmeravaju na kantaru – život:
salve krompira, šparglu, blagosloven luk,
grožđe u kom se meškolji vino,
papriku sa juga, jaja i sir;
odmeravaju zdravlje bolesniku, bolest zdravome
i dovikuju se sirovi glasovi u septembru,
traže novac kao da traže, u panici,
još jednu kap krvi pre sutona,
pa da, pod božjim blagom, preguraju noć.

Spava, u podne, čovek pred knjižnicom:
za leđima – uredno složene misli,
zaumni prostori, suludi predeli u policama,
za leđima – bele noći, zločin i kazna,
vesele žene iz Vindzora i narodni poslanik
u strašnome grču da dosegne svoj san.
Dok okolo se šepuri u blagodeti jesen
taj čovek leži pred mutnim dramama,
pred slavom i porugom, obeznanjen umorom,
dočekavši, najzad, svoj željeni čas.

On spava razvaljenih usta na tankoj crti
između dva sveta: između onog
što nikad nije bilo, a moglo je biti,
i mirisa, boja, ljutine i slasti
odevenih u zlatast septembarski dan;
on spava sa nebom na svom tamnom licu
dok iz njega zjapi ponor, bije memla, kulja mrak.

Bratislav Milanović, Vrata u polju (1999)

Šta još?

Česlav Miloš je nobelovac
(ljubitelji knjige ne čitaju Miloša)
Miloš je poreklom Poljak
(Poljaci ne čitaju Miloša)
Miloš je živeo u Americi
(Amerikanci ne čitaju Miloša)
Miloš je poznavao Papu lično
i bio vatreni katolik
(katolici ne čitaju Miloša)
Miloš je mrzeo komunizam
(antikomunisti ne čitaju Miloša)
Miloš je u Berkliju predavao poeziju
(studenti ne čitaju Miloša)
Miloš je doživeo poznu starost
(starci ne čitaju Miloša)
Miloš je umro 2004. u 93. godini
i sahranjen je kao slavni pisac
(niko od prisutnih na toj sahrani
danas ne čita Miloša)
Šta Miloš treba još da uradi
da bi ljudi čitali Miloša?

Nebojša Vasović, Neka, hvala (2014)

Nadgrobije samome sebi

Ništa iz ništa
Zgruvano u ništa
Daje sve ništa;
Šta želiš više
Od iščezlog ništa?
Plamen kratko traje
Večno gasi se.
Stihotvorac, retor,
Profesor, pravdoslov,
U knjigama ime
Večno ostaje ti;
No telo nam ništa,
Um takođe ništa,
Senka i ništa.

Jovan Sterija Popović (1806-1856)

Autor crteža: Aron Wiesenfeld.