ZADUŠNA

Danas sam pohodio mrtve.

Nosio ponude rođacima,

vernicima i prevejanim komunjarama

palio sveće.

Na blagoj strmini

brojač koraka mi je signalizirao

ispunjenu dnevnu prečicu do zdravlja.

Putanja je danas nešto drugačija:

tumaram od milih do nedragih,

preko ćorsokaka do obilaznica,

zaludno ali, eto, lekovito.

Pristajem najzad kod mojih,

nasmejanih na mermeru bez krsta,

pospremam im večnu kuću,

pripremam trpezu

i referat o prilikama ovdašnjim.

Ona je možda već zaspala, ali

njegove oči

još su pune bola

svetskog i ličnog

kao kad sam ukrao pa slupao auto koji su tek otplatili.

Prepoznajem tu nevericu ispod ovog osmeha

nameštenog za poslednju sliku u pasošu,

koju je odabrao foto-keramičar.

Otkako je majka otišla, nije putovao,

nomadski zamenio je sedelačkim životom:

neće on nikuda, da nam se nađe i da  dobro znam gde je.

Dok mu s anfasa brišem pesak i ilovaču

što ih je vetar naneo,

pomišljam kako su obećanja uvek prekomerna,

naročito kada se sklone u male reči.

U grobnom muku vreme curi a brojač

miruje, miruje…

Sipljivo jutro

zadržava dah. Diskretna zamagljenost boja
i jesenja agonija juna s obe strane stakla.
Vlažnost, sav taj hlorofil u graškama znoja,
pedalj od zrelosti zatomljenog kašlja.

I bruj auspuha spolja prepokriva štedro
cvrkut alveola; kao prijateljski rafal
sluđenog, iz rova izmilelog vojnika;
kao plahta ‒ bivšeg bolesnika, nepomičnog vedro.

Monohromno nebo: u pogledu ništa da zarudi.
Ni nalik božjem stvoru stoji sam pred oknom,
bludi u obrise rasplinutog lika, prevrće
misli ‒ nemoćno uteže ih platnom,

pa pukne od smeha ko od ozdravljenja,
zagrcnut stalnom svežinom poređenja.

(Ciklus: Jutarnje, 5)

Na perimetru

Još udaraju talasi pokrenuti tim brodom
o hridi s rakovima i zelenom bistrinom
mora pod njima. Tako se i senke borova
uzburkaju – razarač HMS Defender
spušta sidro nadomak Lore; naravno,
reč je o plovidbi u ime mira i saradnje.
A okolo brodice iz trošnih osamdesetih,
među njima graja kupača i tranzistora.

Četrdeset sedam hiljada nautičkih milja,
devetnaest luka, jedanaest zemalja i
spremne topovske cevi okusilo je ovo
sivilo, nalik severnim morima, postojbini.
To metalno bledilo, farba koja upija i
reflektuje ništa, silueta smanjenog odraza
u nameri neprimetnosti – lako ometaju
krajolik.

Radoznalost posmatrača otkriva odblesak
sa sočiva durbina. Eho radara na ekranu
ne pokazuje u pitomoj hladovini čitače
knjiga ili bronzana tela na stenovitom
iskoraku, niti drugačija disanja u čistim
solima, već konture mogućih opasnosti.

U luci more nije podivljalo, ne šamara
barke. Daleko je južina koja donosi suicid.
Na visove okolne izmestiš se u povečerje
i pustiš beline jedrilica, u povratku s mora,
silovito da grunu kraj HMS Defendera,
i usidre se u tebe kao mir: sloboda i mir.

Split, 22. jun

Petar Matović (Iz srećne republike, 2017)

Autor fotografije: Ivo Čagalj Čiko.

Link

Sreo sam genijalca

danas sam u vlaku sreo
genijalca
u dobi od oko 6 godina,
sjedio je pokraj mene
i kako je vlak
jurio uporedno s obalom
stigli smo do oceana
i tada me je on pogledao
i rekao:
nije lijep.

bilo je prvi put da sam to
i sam
spoznao.

Čarls Bukovski (prev. Boris Maruna)

More za radnike

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči
beznadežne i na smrt osuđene,
ovo je more poema koja se ne ustručava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se sa čime god stigne,
iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: „lepo naše more“,
požure da pocrne i da se vrate kućama.

Branko Miljković (Poreklo nade, 1960)

 

Pesma koja nije protiv ptica pevačica

Oladite malo, ptice pevačice. Pustite me da predahnem.
Nema potrebe da se ovako nastavi,
čak i ako je jutro. Treba mi više sna.

Gde ste bile kad mi je bilo trideset?
Kada je kuća stajala tamna i tiha po čitav dan,
kao da je neko umro?

I taj isti neko, ili neko drugi,
skuvao je veliko, mračno jelo za preživele.
Jelo koje je trajalo deset godina.

Hajdete, duše moje. Dođite za jedan sat,
prijatelji. Tada ću biti sasvim budan,
Videćete. Ovoga puta mogu da obećam.

Rejmond Karver (1938-1988)

Autor fotografije:  Takashi Yanagisawa

Link

Neobična, produžena jutra

kada se budiš na nepoznatim mestima
zanesen pozorištem senki na zidu
ili još žmuriš
opijen mladošću sveta
puštaš ga

da se odigrava
bez pojava i bez tebe u njima
kao aritmično kapanje slavine
kao škripa vrata za koja ne znaš kuda vode
kao kolebljiv korak na stepeništu pored

da se objavljuje
u glasovima stranog jezika
bez smisla i bez lica govornika
kao skica za dorađivanje
kao svežina čaršava na izboranoj koži
kao postelja čiji su pregibi
podešeni prema tuđem telu

kada oklevaš
iznova polomljen
s bolovima na dotad nepoznatim mestima

(Ciklus: Jutarnje, 1)

Sa istog mesta

Otkako sam došao ovde, gotovo
se nisam pomerio. Sem par boravaka
na strani, sedelački život (nomadski,
u glavi). U školu gde sam išao, ići će
uskoro i moje dete, terasa između zgrada
na kojoj sam se igrao, vidi se i sada
s mog prozora. Sve je isto, samo je propalo,
oronulo. Ulica kojom sam nekada kretao
u pustolovine, ista je ona kojom se danas
sporije krećem. Ništa se ne menja,
sve se menja. I kako izgleda, tako će
i ostati, i dalje ću, između zgrada,
zamišljati mesta na kojima
nisam bio. Kako izgleda, hodaću
i dalje ovim ulicama, sve istiji,
i sve manje prepoznatljiv, do kraja
ove pustinje, do kraja sveta.

Dejan Ilić, Katastar (2013)

čemu? kome?

Tekst kolege-blogera, čiji se poetski radovi koncepcijski savršeno uklapaju u izbor pesničkih sastava na ovim stranicama. Automatizam & autoreferencijalnost. Neodoljivo…

Lavež

Noć.
Čuje se lavež
u daljini.

Ko laje?
Pas u noći
ili noć u psu?

Pas u noći.
I noć u psu.

Milivoje Pejčić (1948-2009)

Autor fotografije: Oscar B. Castillo
Link